Monday, February 8, 2010
BIGZ
Palata Štamparije - Zgrada Državne štamparije (današnji BIGZ) , bulevar Vojvode Mišića 17, 1934-1941.
Palatu Štamparije projektovao je arhitekta Dragiša Brašovan 1933.-34. godine. Ova nekada najveća izdavačka kuća jedna je od najznačajnijih spomenika moderne arhitekture u Srbiji. Predstavljala je simbol društvenog uspona SFRJ, ponos i dika države. Tu se se štampale knjige, časopisi, novine, udžbenici, svašta nešto, i to za celu SFRJ. Kažu da su svetla u BIGZu uvek bila upaljena, da se radilo u 4 smene, ali „ne k`o danas kod privatnika“. Danas je ona predstava raspadanja, ilustrujacija zapuštenosti i nemara društva prema ovakvom spomeniku kulture i nasleđu.
Projektovana je grandiozno, na približno 2.500 m², a sam arhitekta, nakon što mu je Ministraski savet 1934. poverio izgradnju, otišao je na studijsko putovanje u Nemačku, gde je obilazio mnoge štamparije kako bi se pripremio za izgradnju ovakvog monumetalnog dela. Zahvaljujući tom iskustvu ova zgrada ponosno nosi titulu prve u Beogradu sa primenjenim armirano-betonskim skeletnim sistemom konstrukcije, kao i prve sa strukturalnom organizacijom prostora.
Zahvaljujući tome ona i dalje stoji tako čvrsto, i posle ratova i raspada SFRJ, i svih tih poplava, štrajkova, zatvaranja, prinudnih odmora, i privatizacija. Zahvaljujući tom, njegovom iskustvu, ja ne mogu da zamislim Petlju bez BIGZa.
U svom originalnom izdanju deluje mi kao moćna, organizovana i ulta-moderna mašinerija. Impresivno čvrsta.
I danas je impresivan uticaj te moćne arhitekture, koja, sva tako polomnjena, izubijana i napuštena svojom energijom privlači kreativce, koji su u njoj stvorili umetničku koloniju. Sedmi i šesti sprat ove zgrade mesta su okupljanja mnogih slobodnih umetnika. Tu su razne radionice, svirke, probe,ateljei..Okupili su se spontano, svako svojim poslom u potrazi za prostorom za rad.
Na ulasku se oseća sva njena istorija, svi tragoivi vremena, jeza, sve novo što nije u skladu sa duhom zgrade, taj šmek novih ljudi koji je sada čine živom, ta energija jedne velike umetničke radionice. I nepobediva monumentalnost koja samo stoji, i deli sudbinu našeg društva.
Nekima je ružna, nekima simbol Beogarad, ili možda scenografija za neki apokaliptičan film, a ja zamišljam Fantoma iz Bigza kako se krije po hodnicima.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment